Ovom rečenicom počinje svoje pisanje u kniži “Mi gradimo novi svet” Vanja Bokun Popović, istraživač, predavač i mentor.
Kada pročitate njene titule, može da vam zvuči zanimljivo, ali verujte da one ni u naznakama ne mogu da predstave i više nego uzbudljiv život pun preokreta i potraga za novim iskustvima. Zato smo za Aska.rs razgovarali sa Vanjom da bismo vam dočarali kako sudbina, znatiželja i želja za promenom mogu da odvede jednu ženu od sportiskinje koja je rođena u Sarajevu pa živela i u Beogradu do profesorke iz Njujorka i nekoga ko na tri kontinenta predaje i radi sa učiteljima iz oblasti akademskih nauka, filozofije, joge, šamanizma, spisateljstva, neuropsihologije, kvantne medicine i kvantne psihologije.
Vanja, kada neko čita Vašu biografiju pomislio bi da ste živeli život iz snova. Kako Vi opisujete Vaš život pre odluke da nešto drastično promenite?
Moj život pre drastičnih promena koje su opisane u knjizi “Mi Gradimo Novi Svet” jže bio kao iz kataloga modernih serija koje opisuju život u svetskoj metropoli – moda, šampanjac, putovanja, raskoš. Mogu sa radošću da kažem da sam dvadesete godine u Njujorku zaista provela onako kako sam ih u nekoj ranijoj fazi i zamišljala. No, u meni su se sukobljavala dva sveta. Sa jedne strane, radila sam u Južnom Bronksu kao profesor, a kasnije kao zamenik direktora u srednjoj školi, što je bio holivudski scenario svoje vrste – metal detektori na ulazu u školu, NYPD umesto portira, visoka odgovornost na poslu nesrazmerna životnom iskustvu. Sa druge strane, oko mene i u meni je pulsirao jedan životni Menhetn pun poziva na velelepne susrete, premijere, zabave i opulentnost. No, ovi suprotni svetovi sadržavali su dva zajednička elementa – MENE i svoje ustaljene parametre po kojima sam živela. Kada sam u susret tridesetom rođendanu iskreno sagledala svoju realnost shvatila sam da živim tuđi život, a svako ko je dopustio sebi tu dozu iskrenosti zna koliko je bolna i oslobađajuća u isto vreme. U suštini, svakodnevno sam investirala u laž da nisam dovoljno dobra, te da ljubav i postignuća moraju da idu zajedno – od toga gde izlazim, sa kim pijem kafu, šta imam na sebi do toga koje misli mislim. Sve sam bodovala i verno tefterisala – nikada u svoju korist.
Koji trenutak u vašem životu je bio preloman da shvatite da je vreme za promenu?
Verujte mi, na ovu temu sam dosta razmišljala, jer kada držim predavanja o životnim promenama, vrlo mi je bitno da ljudi shvate da one nikada ne teku linearno. Uvek postoje mali procesi koje možda ne registrujemo, a koji nas pripremaju na te neke velike odluke kojih se kasnije sećamo. Moj prvi takav momenat, kada sam napravila malu odluku, bio je kada sam iz neobjašnjivog razloga ušla u knjižaru na putu za nedeljni ručak sa prijateljima i kupila knjigu “Stumbling on Happiness”, Daniela Gilberta. Neki glas u meni je sugerisao da ako želim drugačije rezultate moram da promenim svoje svakodnevne odluke. Taj momenat je pratio niz malih odluka od kojih su neke i dalje bile u skladu sa starim načinom života. Recimo upisala sam se ponovo u teretanu sa namerom da smršam onih čuvenih ženskih pet kila, no neke su bile revolucionarne u tom kontekstu – da se upišem u Školu Praktične Filozofije. Iskreno, u nama impuls za promenom neprekidno pulsira, ali ga često usmeravamo na akcije koje nas ne revitalizuju i time gubimo puno energije.
Koje emocije su tada preovladavale u vama i kako ste pomogli sami sebi da ih promenite na bolje?
Posle niza godina eksperimentisanja, učenja, primenjivanja naučenih znanja zatekla sam se u poziciji da iako se milion elemenata u mom životu promenilo, kao da se ništa nije promenilo. I dalje sam radila isti posao na istoj lokaciji i živela u istom stanu, sanjajući iste snove. Osećala sam se iscrpljeno, poraženo i staro – kao da sam odživela već hiljadu života. Pitala sam se čime sam zaslužila takav život iako sam davala sve od sebe da uspem u svojim nastojanjima, te primenjivala sve tehnike promene o kojima sam čitala i edukovala se. To stanje mogu najbolje da opišem depresijom koja zapravo prevazilazi i samu depresiju – osećajem da ste stigli do kraja. Otrežnjenje me je dočekalo u doktorskoj ordinaciji kada sam se suočila sa dijagnozom prerane degeneracije mozga.
Kako je tekao put promena?
Put promena je bio radikalan, jer je tražio od mene da ponovo naučim da dišem, hodam, mislim. Sve što sam do tada radila me je iscrpljivalo – sve te diplome, uspesi, medalje, stipendije, unapređenja, zlata i mehurići – stečeni su iz pogrešnih razloga. Iz ličnog iskustva danas podvlačim da kada god stupamo u akciju da bismo dokazali nešto sebi ili drugima ulazimo u procese koji prete da nas pojedu cele, a pruže jednu veliku prazninu po ostvarenju. Bilo je faza kada mi se činilo da se ništa ne dešava, uprkos mojim stalnim nastojanjima da napravim vidljive rezultate, te opet faza kada sam jezdila na nekoj supersoničnoj raketi.
Ono što je bitno u ovoj priči, a što bih podelila svesrdno sa svakim je da sam u tim godinama, uprkos svim eksperimentisanjima svojim životom, nomadskim stilom (15 država-zemalja u 4 godine) i stalnim promenama imala dve KONSTANTE – posvećeni rad na doktoratu, koji je od mene tražio minimum 20 sati rada nedeljno i rad sa jednim terapeutom. Sve ostalo – časovi, tečajevi, joge, meditacije, kreativni poduhvati, grljenje drveća, isceliteljski tretmani i licence – predstavljali su flertovanje i širenje radoznalosti. Danas se malo ljudi drži konstanti i pogube se u traganju i lutanju od jednog učitelja do drugog, od knjiga do seminara, pa nazad na mamin kauč. Prave promene nema, jer ciljane-posvećene akcije nema.
![Vanja Bokun Popović]()
Vanja Bokun Popović
Šta Vam je najviše pomoglo?
Najviše su mi pomogle dve stvari – nepokolebljiva, suluda vera da moje vreme tek dolazi i spartanska posvećenost radu sa nekim od najboljih mentora na svetu. To je nivo kreativnog ludila koje traži od vas da klimate glavom i razumete sagovornika u vidu zabrinutih prijatelja i dušebrižnika, jer je malo onih koji veruju u vašu viziju, dok istovremeno vidite njih u njihovoj veličanstvenosti i smejuljite se jer znate da ćete se za koju godinu zajedno prisećati tih razgovora kroz smeh.
Kako je na vas uticalo to šte se često selili?
Česte selidbe su u mom životu bile mač sa dve oštrice. Prva dramatična selidba bila je odlazak iz rodnog Sarajeva pod ratnim okolnostima kada mi je bilo deset godina. Iz Sarajeva sam otišla kao turista, na rođendan u Beograd, a zatekla se sa statusom izbeglice koja me je kasnije godinama pratila. Ko god je ikada bez svoje volje osetio napuštanje rodnog grada, može da vam posvedoči osećajem neuzemljenosti gde god se nalazio. To je kao da vam su vam stopala suprotno namagnetisana od tla. Trenutna izbeglička kriza je jedna velika kriza čitavog čovečanstva čiju dubinu spoznaju oni koji su to doživeli. Sa druge strane, jednom kada se digne sidro, ceo svet postane igraonica. Nema lokacije na kojoj se ne osećam kao kod kuće, na kojoj mi je nešto nepoznato ili koja predstavlja izazov sama po sebi. Danas sve one na neki način žive u meni.
Da li danas za sebe možete da kažete da ste srećna žena?
Da. Mogu sa velikim osmehom iskreno da vam kažem da sam srećna. No, ta ispunjenost dolazi prvenstveno iz jasnog poznavanja moje lične prihvaćene misije, života iz sopstvenih talenata i služenja čovečanstvu. Ono što me danas najviše nasmeje i zbuni je kada mi ljudi čestitaju na „uspehu.“ Kada vam je majstorstvo cilj, a ne „uspeh“ parametri delovanja se menjaju i sreća uplivava sa svih strana, što je potpuno suprotno od jurenja uspeha sa početka ove priče.
Jedna od rečenica iz Vaše knjige “Mi gradimo novi svet” je “voljena si više nego što možeš da zamisliš”. Zašto je važno za svaku ženu da tu rečenicu ima na umu svakog trenutka svog života?
Zato što smo mi žene veličanstvena i šašava bića. Sa jedne strane, često tražimo od partnera, simpatija, udvarača, da nas tretiraju kao da smo dar Života, a sa druge strane sebe ne tretiramo tako. Kada nas neko pita šta želimo od života, većina prvo hoće da se bavi izgledom i skidanjem kila, pa onda svim ostalim. Zaboravljamo, o kako zaboravljamo, da i sa viškom kila i sa krivim zubima i izrastkom ljudi nas vole, za nama se okreću na ulici, udvaraju, a mi odmahujemo rukom. Zaboravljamo da i za svaku našu nesigurnost postoji minimum milion ljudi koji će se od srca nasmejati kada im kažemo da nismo vredne svojih snova i ohrabriti da krenemo napred. Probajte. Pokrenite peticiju pa se uverite. Ja vam garantujem milion potpisa za svaki vaš nedosanjani san.
Da li je put promena završen?
Nikada. Jedno sveto biće (Richard Rudd) je reklo, ako konstantno ne transcedentiraš, onda umireš i potpuno se slažem sa tim. Ljudi, Kosmos diše kroz nas. Kosmos traži da se širi kroz nas – neprekidno. Promena je naše prirodno stanje.
Koliko je porodica važna za sreću?
Pitam se koliko je to individualna stvar. Znamo toliko primera iz istorije gde su vodeći umovi bili samotnjaci i bežali iz porodičnog polja, te opet tolikih koji su upravo inspiraciju i stabilnost generisali iz porodice. Na Balkanu je postulat da je porodica neophodna za sreću, te da svako ko ne osnuje porodicu nije sav svoj nešto što mnogi danas stavljaju na ispit i drago mi je zbog toga.
Koji je po Vama najbolji recept za povratak životne energije onda kada nam se čini da su „sve lađe potonule“?
Najbolji recept je da dopustite sebi da osluškujete svoje želje – ma kako velike i ma kako male – a onda da ih jednu po jednu ispunjavate. One koje vam se čine dosadnim pošaljite nekom drugom. Jedan dan ćete poželeti mirišljavu sveću, drugi dan će to biti kafa, možda sveska i raniji izlazak sa posla, a onda možda… Doći će vam želja toliko velika da vas paralizuje od straha, jer ćete misliti da je nestvarna. Ako je oslušnete, zapljusnuće vas jednom silinom od energije, inspiracije i poleta, jer je izabrala baš vas da se ostvari KROZ vas. Kad se to dogodi, vaše će biti samo da kažete PRISTAJEM – ona će vam pokazati put. Sve(T) je u nama.
Kao što je i sama rekla, Vanja je danas srećna žena koja baš u ovim trenucima ljulja u kolevci svoje drugo dete i ističe koliko su joj naslednici na kraju dana najveći izvor inspiracije.
– Deca me stalno podsećaju na dve stvari – DA LI SMO PRETCI KAKVE ONI ZASLUŽUJU i ČIME TREBA DA BOGATIMO NJIHOVE GLAVICE DANAS DA ONI BUDU SPOSOBNI DA IZGRADE BOLJE SVETOVE ZA SEBE SUTRA. To je, složićete se, veliki izvor inspiracije – zaključuje Vanja Bokun Popović.
Pročitaj još:
Kako iskoristiti umor i neispavanost u svoju korist…
Knjiga koja donosi sreću: Štivo za sve koji su spremni da ostvare pun potencijal
